Нерђајући челик је дефинисан у ГБ/Т20,878-2007 као челик са нерђајућим челиком и отпорношћу на корозију као његовим главним карактеристикама, садржајем хрома од најмање 10,5 процената и садржајем угљеника од највише 1,2 процента.
Нерђајући челик је скраћеница од нерђајућег челика и челика отпорног на киселине. Челик који је отпоран на слабе корозивне медије као што су ваздух, пара и вода или има својства нерђајућег челика назива се нерђајући челик; Челик који је отпоран на хемијску корозију назива се челик отпоран на киселине.
Због разлике у хемијском саставу, њихова отпорност на корозију је различита. Обичан нерђајући челик генерално није отпоран на корозију хемијског медија, док је челик отпоран на киселине углавном нерђајући. Термин "нерђајући челик" не односи се само на једну врсту нерђајућег челика, већ се односи и на више од 100 врста индустријских нерђајућих челика. Сваки развијени тип нерђајућег челика има добре перформансе у свом специфичном пољу примене.
Уопштено говорећи, тврдоћа нерђајућег челика је већа од тврдоће легуре алуминијума, а цена нерђајућег челика је већа од оне легуре алуминијума.
